Italija, Lombardija, oblacima tmurnim, okovan Milano...

Sojim na Piazza del Duomo gledam u nebo, nebi li pronašao koju zvezdu i zauvek je nazvao svojom...ali uzalud...Nebeski svod, okovan je u crno, oblaci toliko nisko da prosto dodiruju poznati toranj, još poznatije Katedrale...Zaključujem: Nema mi zvezde...

Ali gle čuda…! Žurnim korakom, dugim k’o večnost, poznata silueta ide ka meni...i vidim sve ono o čemu sam maštao i sanjao svih ovih neprospavanih noći i prespavanih dana... Gracioznost pokreta, izvajano telo u skulpturu Boginje...njihanje kukova u ritmu otkucaja uznemirenog srca ...Vidim oči i hipnotišući pogled koji pogađa pravo u prikrivenu požudu; naravno moju, i...vidim lice, lice Anđela, Anđela koji hoda ( Duh koji hoda po imenu Zagor Te - nej ostao je u Darkvudskoj šumi ).

Elem, čudne li koincidencije, i ja sam ZAGOR. „Zagoreo“ sam ! Mala digresija: Zagor - u žargonu: Čovek koji dugo nije imao seksualne odnose zbog sticaja raznoraznih okolnosti, pa je jadan "zagoreo".

 Bio sam olovni vojnik države koja više ne postoji. Tako je to sa nama vojnicima, začas postanemo Zagori…sve u cilju službe.

 Kada si mi prišla, Anđele, munjevitim pokretom izgladnele pume, bacio sam se na tebe, i snažno te zgrabio, privio uz mene i počeo da te ljubim. Zaboravio sam i na tmurno nebo i na tamu i na hladnu milansku noć i na zvezdu koju sam do tog trenutka tražio......

Neznam kako sam izdržao da onako u zanosu, nekolicini prisutnih prolaznika ne priredimo javnu predstavu pod nazivom "Anđeo i puma – divlji sex" Nisi se opirala, šta više, svidela ti se ta moja sirovost i surovost...Predala si mi se kao antilopa zvana Gnu. Nekoliko trenutaka kasnije našli smo se na zadnjem sedištu mog Alfa Romea, parkiranog stotinu metara iza Katedrale u jednoj od ulica sa malo slabijim osvetljenjem. Ludački sam počeo da te ljubim i svlačim deo po deo tvoje garderobe, poreklom iz najskupljih milanskih i belosvetskih butika. Nije me bilo briga za sve te krpice i njihove pederaste kreatore. Bila si sva moja. Ni ti nisi gubila vreme. Identičnom brzinom ostavljala si me bez delova odeće, dok smo u transu uzdisali i potpirivali vatru u telima našim. Ljubio sam te svuda...Ljubio sam tvoje prekrasne grudi…kao da ih je izvajao Mikelanđelo Buenaroti. Ljubio sam tvoje usne… kao da ih je izvajao Leonardo Bistolfi. Ljubio sam tvoj predivni Venerin brežuljčić… kao da ga je izvajao Leon Batista Alberti... Drhtala si od strasti i pokrenute lavine, tvoje telo bilo je moje, a moje telo tvoje, i nismo brinuli za cenu. Osetio sam usne od meda na mojim usnama sa ukusom cimeta. Osetio sam ih i na mojim grudima, stomaku… Dovodila si me do ludila...Te prekrasne usne činile su čuda... Želeo sam da sve bude večnost... Grubim pokretom odgurnuo sam tvoju glavu i zadigao nestašna bedra, boje snega sa vrhova Dolomita. Tvoji pokreti su mi govorili da želiš to. Svom silinom naša tela su se spojila u jedno. Njihali smo se u ritmu ludila na zadnjem sedištu mog Alfa Romea, sve dok vulkan požude nije eksplodirao, a neverovatna količina strasti i se oslobodila iz naših podivljalih i neobuzdanih tela...Krici zadovoljstva ostali su zaključani u unutrašnjosti ponosa italijanske auto industije. Tmurna milanska noć postala je dan, a ti i ja dva ljubavnika, dva viteza od Lombardije, dva viteza koja su ukrstila svoja tajna oružja, nebi li podivljalu požudu i strast zadovoljili i učinili je najlepšim osećajem koji nismo mogli ni da zamislimo…

 Kakav ludački san Anđele...Ali u snovima je sve moguće…

Budućnost pripada onima koji veruju u lepotu svojih snova.

Italija, Lombardija, Milano...Piazza del Duomo...toranj čuvene Katedrale i svi oni vajari...