Italija, Lombardija, oblacima tmurnim, okovan Milano...

Sojim na Piazza del Duomo gledam u nebo, nebi li pronašao koju zvezdu i zauvek je nazvao svojom...ali uzalud...Nebeski svod, okovan je u crno, oblaci toliko nisko da prosto dodiruju poznati toranj, još poznatije Katedrale...Zaključujem: Nema mi zvezde...

Ali gle čuda…! Žurnim korakom, dugim k’o večnost, poznata silueta ide ka meni...i vidim sve ono o čemu sam maštao i sanjao svih ovih neprospavanih noći i prespavanih dana... Gracioznost pokreta, izvajano telo u skulpturu Boginje...njihanje kukova u ritmu otkucaja uznemirenog srca ...Vidim oči i hipnotišući pogled koji pogađa pravo u prikrivenu požudu; naravno moju, i...vidim lice, lice Anđela, Anđela koji hoda ( Duh koji hoda po imenu Zagor Te - nej ostao je u Darkvudskoj šumi ).

Elem, čudne li koincidencije, i ja sam ZAGOR. „Zagoreo“ sam ! Mala digresija: Zagor - u žargonu: Čovek koji dugo nije imao seksualne odnose zbog sticaja raznoraznih okolnosti, pa je jadan "zagoreo".

 Bio sam olovni vojnik države koja više ne postoji. Tako je to sa nama vojnicima, začas postanemo Zagori…sve u cilju službe.

 Kada si mi prišla, Anđele, munjevitim pokretom izgladnele pume, bacio sam se na tebe, i snažno te zgrabio, privio uz mene i počeo da te ljubim. Zaboravio sam i na tmurno nebo i na tamu i na hladnu milansku noć i na zvezdu koju sam do tog trenutka tražio......

Neznam kako sam izdržao da onako u zanosu, nekolicini prisutnih prolaznika ne priredimo javnu predstavu pod nazivom "Anđeo i puma – divlji sex" Nisi se opirala, šta više, svidela ti se ta moja sirovost i surovost...Predala si mi se kao antilopa zvana Gnu. Nekoliko trenutaka kasnije našli smo se na zadnjem sedištu mog Alfa Romea, parkiranog stotinu metara iza Katedrale u jednoj od ulica sa malo slabijim osvetljenjem. Ludački sam počeo da te ljubim i svlačim deo po deo tvoje garderobe, poreklom iz najskupljih milanskih i belosvetskih butika. Nije me bilo briga za sve te krpice i njihove pederaste kreatore. Bila si sva moja. Ni ti nisi gubila vreme. Identičnom brzinom ostavljala si me bez delova odeće, dok smo u transu uzdisali i potpirivali vatru u telima našim. Ljubio sam te svuda...Ljubio sam tvoje prekrasne grudi…kao da ih je izvajao Mikelanđelo Buenaroti. Ljubio sam tvoje usne… kao da ih je izvajao Leonardo Bistolfi. Ljubio sam tvoj predivni Venerin brežuljčić… kao da ga je izvajao Leon Batista Alberti... Drhtala si od strasti i pokrenute lavine, tvoje telo bilo je moje, a moje telo tvoje, i nismo brinuli za cenu. Osetio sam usne od meda na mojim usnama sa ukusom cimeta. Osetio sam ih i na mojim grudima, stomaku… Dovodila si me do ludila...Te prekrasne usne činile su čuda... Želeo sam da sve bude večnost... Grubim pokretom odgurnuo sam tvoju glavu i zadigao nestašna bedra, boje snega sa vrhova Dolomita. Tvoji pokreti su mi govorili da želiš to. Svom silinom naša tela su se spojila u jedno. Njihali smo se u ritmu ludila na zadnjem sedištu mog Alfa Romea, sve dok vulkan požude nije eksplodirao, a neverovatna količina strasti i se oslobodila iz naših podivljalih i neobuzdanih tela...Krici zadovoljstva ostali su zaključani u unutrašnjosti ponosa italijanske auto industije. Tmurna milanska noć postala je dan, a ti i ja dva ljubavnika, dva viteza od Lombardije, dva viteza koja su ukrstila svoja tajna oružja, nebi li podivljalu požudu i strast zadovoljili i učinili je najlepšim osećajem koji nismo mogli ni da zamislimo…

 Kakav ludački san Anđele...Ali u snovima je sve moguće…

Budućnost pripada onima koji veruju u lepotu svojih snova.

Italija, Lombardija, Milano...Piazza del Duomo...toranj čuvene Katedrale i svi oni vajari...

Ne gubi nadu moj Andjele plavi,
kada se najmanje budes nadala,
uselice se u srce tvoje, onaj pravi,
dugo si patila i dosta si stradala.
 
Zasluzujes svu srecu ovoga Sveta,
dobrota tvoja beskrajna je k'o more,
cvet si iz bajke koji pleni i cveta,
boje safira i skandinavske zore.

Žao mi je što se sa ovim tekstom obaćam na malo drugačiji način.

Dr. Ray je u najmanju ruku neprijatno iznenađen.

OBRISAN MI JE OPROŠTAJNI BLOG!!! Napisan Vama moji dragi prijatelji. Ako sam na najkulturniji način saopštio da odlazim sa ovog mesta iz određenih razloga, nikoga nisam uvredio, povredio i diskreditovao.

Ko je sebi dozvolio da to uradi, a da se ne konsultuje sa Dr - om. Možda mu mogu pomoći, a evidentno je da mu pomoć i te kako treba. Dr. Ray leči sve, pa i nepristojno ponašanje i samovolju „webmastera".

Na osnovu mojih aktivnosti i skromnom doprinosu podizanju ovog sajta, mislim da imam bar malo prava glasa. Moji prijatelji koji su nas napustili, moji prijatelji koji polako odlaze, moji prijatelji koji ostaju i ja Dr. Ray glavom i bradom, ne da smo unapredili ovo mesto, već smo bili inicijatori svih pozitivnih stvari u proteklom periodu. Učinili smo „desetku" drugim domom, nama i drugima.

Ej bre...jedan Kamm, Wilma, Haubica, Djavolasta, Natali, Goldfish, Ivantus, Gazdarica, Malena,  Meseceva kći, Gile šampion, Bluuu, Vasko da Gama, Stojković, Vrata ljubavi, Nela, , Troja, Jovana - Joa, Dušan, Pure poison, Zorica, Pričalica ...Valentina, Australac, Goga, Bubi, , Palilulac, Kingston, ...i mnogi dugi koji su kasnije došli, Slađa, Vilenjak, Plavušica, Stalker, Sagitarius...  postali su sinonim „desetke"- naše „desetke". Postali su drugo ime za prekrasne trenutke druženja. Jedva sam čekao da se logujem i da ih sretnem. Od mnogih se imalo šta i naučiti. Kroz forume i diskusije. Poslednjih dana nije bilo tako. Uzalud sam ih tražio, čekao...nije ih bilo. Prelomio sam, neće više biti ni mene. Ne bar ovde...do daljneg.

Većina ovih predivnih ljudi ( izvinjavam se ako sam nekoga nenamerno izostavio ) i mojih prijatelja više nije tu. Otišli su iz raznoraznih razloga, svojom voljom...ili...

Onima koji ostaju želim prijatne trenutke i lepo druženje. Da nas dostojno reprezentuju.

Dr. Ray Vas sve ljubi i voli. I da znate kontaktiraću Vas. Kada se najmanje budete nadali.

Ostvarene veze sa Vama ne želim da prekinem, šta više...KI VIVRA VERA!!!

U mom osnovnom vaspitanju, veliku ulogu je odigrala moja baka. Mama i tata su naporno radili, tako da nisu imali puno vremena da se bave vaspitavanjem mene - njihovog mezimca.

Tako je sav teret pao na nejaka pleća moje bake. Ona je tačno znala sve!

A ja sam bio jako nezgodan po pitanju saradnje. Na jedno uho mi je ulazilo to što je baba pričala, a na drugo, istog momenta i izlazilo. Znao sam šta znam...i tačka.

No i pored toga bio sam jako talentovan, kad sam bio mali! Posebno za muziciranje.Svi su govorili: „ Ako od ovoga nešto postane, to će biti pravo čudo! Pa on je za muziku pravi fenomen"! A kao dokaz ovoj tezi, evo jednog primera iz prakse. Klavir je u pitanju.
Jednoga proleća se u mom kraju dogodila tako strašna i nezapamćena poplava. Voda je dolazila sa svih strana... sa neba, putem... iz oblžnje reke u koju su se ulivali nabujali planinski potoci...

Ni našu kuću nije zaobišla tolika količina vodurine. Sobe su bile pune vode. Voda se prelivala preko prozora, ulazila u kuću kroz sve moguće otvore i šupljine. Moja baka i ja smo bili sami u kući, kada je ona komandovala brzu evakuaciju.Tako je ona je prva je na kauču isplovila iz poplavljene kuće, a ja sam je, iako SAMOUK, striktno pratio na KLAVIRU! BEZ DANA VEŽBANJA!!!

Jutro je svanulo,

Sunce je granulo,

Kao kap rose kanulo,

Nežno mi te probudilo.

U meni je ludilo,

Požudu pobudilo,

I baš mi se svidelo,

To što se dogodilo. 

Sve se zapalilo,

Srce mi je gorelo,

I nije odolelo,

Jer je tebe osetilo.

I osetilo i dodirnulo,

Da i sve se spojilo,

Telo mi se znojilo,

Dok je tvoje mazilo...

MAZILO, MILOVALO, DODIRIVALO, GRLILO,  LJUBILO...ah... KAKVO LUDILOOOOOO!!! 

Još podrhtava...

Svako od nas teži određenom modelu savršenstva i određenom opsegu u kojem želi da bude savršen. Recimo u ljubavi ili u poslu kojim se bavi, u odnosima sa okolinom, moralnom savršenstvu...

Međutim biti savršen jako je teško. Praktično nemoguće. Uvek postoji nešto što nam nedostaje. Više ili manje. Čak ne postoji ni savršena kopija - original falsifikata.

Čovek nije rođen da bude savršen. Recimo u slučaju male nužde on još i može da potrči, a da nema posledice. Međutim, u slučaju velike nužde, kada bi bilo najpotrebnije potrčati maksimalnom brzinom, e to je rizično i prosto nemoguće.

Znam da želiš da me vidiš...

Osećam to, i budi sigurna da doći će dan,

Doći će tren, kada želja postane stvarnost.

Iznenadiću te...pojaviću se kao sudbina,

Pred tvojim vratima ljubavi...pokucaću...

Otvoriće se rajski vrtovi iz snova naših,

Zaslužili smo to...znam...anđele moj...

Neko od gore vidi sve..

Prati, dodeljuje i raspoređuje.

Doći će dan kad strpljenje isčekivanje pobeđuje.

Ćutaćemo, a pogledi naši pričaće priču,

Priču života, priču o ljubavi...

Jedina moja...ne to više nisu snovi,

Sve je stvarnost...ti i ja, jedno kraj drugoga,

Ruke pružamo, dodirujemo se nežno i stvarno.

Tvoje usne više ne sanjam, sada ih nežno ljubim...nežno...

Milujem ti lice...to lice andjela....

Gledam te oči boje safira i kupam se u njima,

U moru sudbine...

Tvoj osmeh iz snova, sada je moj.

Osmeh tvoj...

Leti ka meni i donosi radost...

Istančani osećaj topline, osećaj koji spoznajem...

Vrata srca mog su otvorena samo za tebe...

Eh...kako sam srećan, opijen od ljubavi,

Radosti i nežnosti, dosanjanog sna pretočenog u stvarnost.

Ako te ima...Bože, pusti da traje...ljubav ova iskrena.

Počinje dan, počinje život...želeli smo to,

Svet je naš, ljubav nas vodi...sledimo taj put.

Kod ljudi nekih, nepoznatih, dalekih...

Ranjive suze oko kopne,

Dok oni,

Miris žene alavo dišu,

Erotične seni ruše opne.

Iz svesti svoje, razum brišu,

Do IZMIŠLJENE glas dopre.

Da li si tu, ili ne?

Celi život poklanjam tebi,

prelepi anđele moj...

i love you, my baby...

život je moj i osmeh tvoj.

Zora si moga jutra i jutro moga dana,

sunce moga neba i nebo mojih snova,

oko mene si ti... dolaziš sa svih strana,

uvek lepa, srećna, uvek nova i nova...

Život je moj i život tvoj,

najmanja cena koju plaćam,

ti si moj srećan broj, sad krećem u boj,

i tebi se vraćam... svete moj.

Sve je moje i tvoje...

radost, sreća, duša i telo,

raj nas čeka, raj za oboje,

životi naši, naše su delo.

LJUBAV SE ZOVEŠ...

Zašto mi ovu bol nanosiš,

zašto me mučiš i teraš na kraj,

možda nekad i shvatiš...

al' biće to kasno...znaj.

Sve je u trenu nestalo...

zauvek...shvatam konačno.

Sve bilo je uzalud...

sve bilo je lažni sjaj,

osećaj taj nosiću večno u sebi,

kao trag prošlosti za koju sam živeo.

Sam, bez tebe, bez nas, sopznajem bol...

I trpim k'o pas...ćutim a vrištao bi'...

Srce se lomi...nestaje duša,

nastavljam život u dubokoj komi...

slomljen od ljubavi, koje više nema.

Možda nekad i shvatiš...

al' biće kasno znaj.

Mrtav čovek pred tobom stoji,

i dva su puta... za Pakao i Raj.

Svoju bol nosi k'o druga...

i odlazi...u nepovrat