Bila si neko koga sam dozivao,

na javi...u snu...stalno prizivao.

Bila si neko koga sam čuvao,

po kiši, na suncu...kad je vetar duvao.

Bila si neko sa kim sam se budio,

milovao nežno, dodirivao i ljubio.

Bila si neko o kome sam maštao,

zvezde skidao, kome sam praštao. 

Bila si neko koga sam slikao, vajao,

za koga sam ginuo, iza koga sam stajao.

Bila si neko kome sam se klanjao,

kome sam verovao, koga sam sanjao.

Bila si neko čiji je bol i mene boleo,

da... bila si neko koga sam VOLEO.

Ne, nema te više,

nestala si poput rose, poput letnje kiše.

Nema te više...i tužan pesnik redove piše,

piše i briše po hartiji vlažnoj...suza je sve više.

On i dalje piše, piše tugu... i bol svoju,

seća se svega, plače, i zamišlja ruku tvoju.

U mislima svojim je steže, jako, sve jače,

sa sobom se bori...al' piše... i plače.

Duša mu vene, umire, nestaje polako,

ponavlja u sebi: Zar je moralo tako?

Pitanje stoji, gde li je to pogrešio,

zašto te je izgubio, zašto  nije to drugačije rešio.

RUBIKON si njegov, njegova bol, i mračna svest,

KOCKA JE BAČENA - ALEA IACTA EST!